Саслушај ме, народе мој

Из дубине моје душе говорим одистина теби, из дубине душе моје душе, из дубине везе живота која ме повезује са свима вама а ви сви сте повезани са мном; из дубине тог осећања које доживљавам да постаје дубље од свих осећања мог живота, да ти, само ти, само свако од вас, твоја целовитост, све твоје душе, све твоје генерације, једино си ти радост живота мог.

У теби живим, у теби, у целини која све вас обухвата мој опстанак има смисао који се зове живот.

Без тебе немам ништа. Све наде, све идеале, све вредности за које вреди живети, све то једино са тобом пронађох у себи.

И морам се повезати са свим твојим душама, морам те волети бескрајном љубављу. Немогуће је да искусим друго осећање. Све врсте љубави, мале и велике, у свим доменима мог живота, сви су обухваћени у твојој љубави, у љубави целине свих вас—целине у којој сви ви појединци постојите и живите.

– Rav Avraham Yitzchak Kook

СЛАВА СВИМА

Волим све;
Не могу а да не волим све: све нације.
Из саме дубине моје, желим славу свима,
Савршенство свима.
Моја љубав према Израелу пламти још више,
И дубља је све више,
Али ова унутршања жеља шири се снагом њене љубави
Свима.
Немам потребе да силим овај осећај љубави—
Она извире директно из свете дубине Мудрости
Душе Божанске.

-Rav Avraham Yitzchak  Kook

Трагање за испуњењем наших жеља

Читав наш живот је у трагању за испуњењем наших жеља. Неке од њих су велике а неке мале. Свеједно, када се наша жеља сретне са њеним испуњењем, задовољством, једна другу поништавају. Жеља се гаси а задовољство бледи и некада, што зависи од величине и јачине наше жеље, задовољство може да траје данима али на крају ипак исчезава; осетимо празнину и опет настављамо да трагамо за новим испуњењем наших жеља. Што је већа жеља то је веће задовољство и обратно, али на крају се све своди на исто.

У тој бескрајној трци за жељом и њеним испуњењем свет у коме живимо чини се да је досегао крајњу тачку. Као да смо сити свега чак и они који имају све, или им се то само чини! Недостатак воље се шири се као вирус, а празнина је присутна код свих нас. Каква је то наша еволуција која би требало да нас води до потпуне савршености и испуњења наших бића. Зашто? Свима је познато да природна креација није довршила свој ´план´ када се ради о нама. Плод је на почетку горак али је на крају сладак. Потребно је извесно време да сазри. Чини се као да чекамо да време уради своје а до тада, навикли смо на невоље!

Али ипак да се упитамо где смо сада у том процесу природног развоја, нашег ´сазревања´? Као да смо стали на том нашем путу да постанемо права људска бића? Чини се као да смо у неком вагону који је неким случајем испао из трачница и чека неке нове пориве силе да га повуку напред у правцу који би требало да буде његов коначни циљ. То није случај само са нама, на овим нашим узбурканим просторима пуних страсти, то је случај са читавим човечанством. Није случајно што се каже да свет постаје ´глобално село,´ да смо сви међусобно повезани различитим ´вирусима´ као сто су: жеља за брзим богаћењем, доминацијом, моћи, влашћу, куповином знања, а да не говоримо о ´модерним´ болестима попут депресије која се увукла и на наишим просторима. А ту су још и разводи, дроге, и проблеми у целокупном образовном систему. Нико не види решење, и још горе мало ко жели или може да види, било проблем и његов узрок, а о последицама да не говоримо.

Свако од нас је заокупљен собом и својим малим светом у коме влада његов мали его са жељом да постигне што више уз што мање труда а да при томе не води рачуна о интересима оних око себе. Али шта ћемо, то је наша људска урођена нам егоистична природа да свако жели да искористи оног другог ради властите добити.

Склони смо да критикујемо владе и начин како оне воде економије друштва, али проблем није у томе. Проблем је у нашем начину размишљања и недовољној свесности да живимо у једном новом свету где како се каже “чак и када лист са дрвета падне то се осети у дворишту комшије на другом крају света!“ То значи да смо сви ми међусобно повезани нитима једне глобале заједнице по принципу узрока и последице. И шта нам је да чинимо? Не можемо седети скрштених руку и посматрати свет са екрана насих компјутера. Чини се да смо сви одговорни за непостојање једног новог колективног ´оперативног система´ са заједничким софтверима који ће радити на исти начин баш као и у нашим компјутерима. Што ће рећи да је ствар на глобалној друштвеној разини, првенствено на едукативном нивоу у смислу подизања нове свесности о узајамној повезаности свакога у свему и са свима, свесности да су индивидуализам и изолација данас превазиђене ствари.

Зашто је то тако и откуда долази? Сила повезивања лежи у самој природи а долази од оне искре која је експлодирала створивши читав универзум. То је била сила јединства, обједињујућа сила и све долази од ње. Она је ´мајка´ целокупног стварања. Ако се ми преуредимо како би били налик тој сили која је извор универзума, која одржава универзум чији смо ми танани део, задобили бисмо много поуздања и свесности да само уједињени можемо наставити недовршену природну креацију што ће рећи да постанемо права људска бића спремна на узајамно давање и узимање а не само ово друго. Ако то не учинимо заједно, на глобалном нивоу, природа ће нас приморати на то разним недаћама које већ сада осећа читаво човечанство, јер природа не подноси несклад. У томе нам може помоћи једино “ИНТЕГРАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ.“

Зашто се све буквално своди на давање и примање

Наш универзум је рођен отприлике пре четрнаест билиона година, када је масиван, непоновљив прасак енергије експлодирао из сићушне тачке. Астрономи називају то „Велики прасак.“ Управо као што се семе и јаје спајају да би оформили ембрион у моменту зачећа, универзум је „зачет“ када су се жеља за примањем и жеља за давањем спојиле заједно у Великом праску. Из тог разлога, све што постоји у нашем универзуму је манифестација спајања ове две силе.

Као што се ћелија у ембриону дели и ствара месо новорођенчета одмах након зачећа, жеља за примањем и жеља за давањем почињу да обликују материју нашег универзума одмах након Великог праска. Онда кроз процес који је трајао билионе година, а у извесној мери наставља се данас, гасови су се слободно ширили и скупљали, галаксије су створене, а са њима и звезде. Свако ширење гаса била је последица жеље за давањем, која се ширила и стварала, а свака контракција је била резултат жеље за примањем, која апсорбује и скупља.

Експанзија и контракција формирају бескрајну плиму и осеку живота, вођену у једном моменту, жељом за давањем а у наредном моменту жељом за примањем. Било да се ради о галаксијама, Cунцу, и планете се спајау како би оформиле наш универзум, или ћелије, ткива, и органи се спајају како би оформили људско биће, ово међусобно деловање жеља је у самом срцу стварања.

Као што је то случај са звездама, планета Земља је еволуирала експанзијом и контракцијом кроз интеракцију жеља. Када је Земља формирана, њена површина је одражавала плиму ширења и осеку контракције. Сваки пут када би жеља за давањем превладала, врела унутрашњост Земље би праснула у реке отопљене лаве. А сваки пут када би примајућа сила превладала, лава би се хладила и стварала нова обличја на површини земље. Свакако да је довољно снажна кора формирана над Земљом да би се појавио живот на Земњи онакав какав ми познајемо.

Ако истражујемо довољно дубоко, наћи ћемо исте две силе—давање и примање—у сваком бићу које је икада створено, силе које су саткале чудесану животну одећу. У процесу ткања, жеља за давањем је најпре створила материју, као што је то случај са Великим праском или новорођеном бебом, а жеља за примањем је дала материји облик, као и са звездама и различитим ћелијама у организмима.

 

“Од Великог праска до данас: Шта је човечанству најпотребније данас” – извод из књиге, “Ослободи себе: како изронити оснажен из светске кризе” – аутор др. Михаел Лајтман

BAIL YOURSELF OUT 

 

Намера је средство за промену појединца и света

„Сав наш проблем је у намери наших радњи. Радње појединца подељене су у физичке и моралне тежње, унутрашње жеље које могу да буду изражене у посебној форми у његовим радњама. Живимо у свету који је сачињен од две компоненте: наше унутрашње жеље и спољашње акције. Унутрашње тежње су најважније на које уопште узев, не придајемо велики значај. 

Свет око нас усмерен је према одређеном циљу, а начин напредовања уопште не зависи од нас. Видимо да су сви наши програми и пројекти изгубили на вредности и да их не можемо реализовати, они некуда ишчезавају а на њихово место долазе разна друга дешавања. Схваташ да ништа не можеш да контролишеш. Много је револуција иза нас, градили смо нешто, тежили према одређеном циљу, али на крају, све испада другачије а ми не можемо да схватимо шта нам се то дешава.

Свет је под утицајем апсолутних закона које морамо да знамо а не само да посматрамо, и морамо их користити на исправан начин да би постигли најбоље могуће стање за нас у пољу примене тих закона.

У сваком случају свет ће доћи до тог циља. Појединац, желео он то или не, доћи ће до стања које је планирано од почетка од стране природе и према коме нас она води билионе година.

Такво финално стање могуће је достићи на два начина.

Један од њих је под утицајем природних сила. Овај начин је непријатан, лош, који нас гура напред кроз патњу и утиче на наш его, нашу инстинктивну жељу, која аутоматски делује да би била у најповољнијем стању које бирамо за себе, свесно или несвесно, у сваком датом моменту.

Када нас природа развија кроз патњу, она нам указује на нашу инфериорност, нискост, и рањивост овог стања, а ми смо приморани да тада кроз ово стање тражимо нешто више. Међутим, ради се о томе да нас природа константно води на овај начин тако да бирамо наредно стање према њеном циљу и евентуално напредујемо.

Али на тај начин напредујемо на начин покушаја и грешака јер не знамо наше наредно стање не разумевајући шта то може бити у поређењу са претходним. Бежимо од претходног стања а да нисмо усмерени на наредно стање; идемо напред несвесно: битна ствар је сакрити се, побећи од патње као што то свака животиња инстинктивно ради бежећи од опасности.

У сваком случају, овај развој нас доводи до циља, али дугим и тешким путем.

За резултат, позвани смо да разумемо сав ланац догађања кроз које смо прошли током хиљада година наше еволуције.

На овај начин откривамо веома интересантну истину: потребу за променом намере у свим нашим акцијама. Другим речима, наше радње могу остати исте. Основна ствар је рад на промени наших намера, а то је у ствари, разговор о промени у мени.

Појединцу је најтеже да себе промени. Шта желим од онога шта радим, од свог живота, од сваког момента кроз који пролазим?

Видим да је намера коју тренутно одржавам, свесно или несвесно, једино за моје властито добро или за добро других. У овом случају, морам се променити на неки начин! Како се могу уздићи изнад моје природе, променити себе, моју намеру?

Ово је најважнија ствар за особу. Нема потребе чинити ишта друго. Покушавамо да променимо наше животе, наше друштво, а у ствари све се мења променом намере. Ако променимо намеру мењамо све. Ако можемо да контролишемо наше намере, можемо да контролишемо сав универзум, све светове!

Зато, ако су данас све моје намере у свим мојим радњама само за моје властито добро, морам их изменити тако да у свакој радњи оне буду за добро других.

Да ли је ово могуће? У принципу, не. Ако погледамо на стварност која нас окружује видимо да све делује егоистично. Другим речима, ми и природа око нас—људско друштво, сва нежива природа, биљке, животиње, и људи—раде једино ради властите користи, за себе, и не могу се променити ни на који начин.

Међутим, ако наставимо да се понашамо тако, узроковаћемо чак већу патњу. А то је сада очигледно у нашем свету у мери моја се увећава: све врсте проблема нам долазе који постају све више и више претећи.

С друге стране у свакој генерацији, био је известан број људи (у нашој генерацији њих је много више) који почињу да схватају да морају да достигну нешто друго, да иступе на други ниво егзистенције, на други ниво намере, да схвате шта се дешава и уздигну се од нивоа активираног на ниво оног који активира.

Ова жеља делује несвесно код сваког од нас. Код неких од нас она се открива мање, код других више; она се открива у различитим, јединственим формама.

Међутим, у општем смислу, у наше време много је више људи који теже да промене њихову намеру тако да кроз две намере—за њихово властито добро и за добро других—они могу почети да управљају властитим стањем и стањем света који их окружује.

Зато, иако је наша прва намера апсолутни егоизам, намера за наше властито добро, можемо је кориговати. За ово су интелигенција и контрола дати човечанству.“

Др. Михаел Лајтман

Извод из лекције #1_ Виртуалнa конвенцији у Москви  Moscow Virtual Convention “Unity Without Boundaries” Day One 12/13/13,

Destroying the planet’s population – Уништење планетарне популације

У XI веку било је 400 милиона људи на земљи. У XIV веку као резултат епидемије црне куге 60 милиона људи је умрло. Када говоримо о савременим патњама људи оне су ништа у односу на оне које су биле у прошлости.

Шта чини квалитативну разлику између патње људи данас и оне из прошлости?

Krizovatka – Love

Човек је опаснији од животиње – Man Is More Dangerous Than An Animal

Са блога http://www.laitman.com/

Man Is More Dangerous Than An Animal

 

Човек је опаснији од животиње

 

Објављено, 29. Априла 2013

Питање: Особа која искоришћава и потискује другу особу није у равнотежи с природом. Али зар то није природно јер је то човекова природа?

Одговор: Природно је ако користиш нешто само због својих биолошких потреба, у оквиру граница твог животињског егоизма,као што вук прождире јагње да би живео и ништа више.

Али људско биће је спремно да потчини све људе на земљи. А ово није природно јер према његовом биолошком развојном потенцијалу, он јесте само животиња, а његов људски део би требало да користи на потпуно другачијем нивоу.

У његовом физичком ( анималном) телу, појединац мора да прими извесну количину енергије. Свака животиња то може преко средине. Она се налази у посебном биолошком склоништу, као што је дом, где онa једе, репродукује се, итд. То је начин на који свако биолошко биће постоји, од најмањег инсекта до слонова.

То је разлог зашто нашим протеинима треба енергија те зато ти можеш да користиш окружење као што то чине животиње које нападају једна другу, убијају, и опстају унутар тог оквира. У односу на ово, људи из прошлости су били исто што и животиње. 

Али осим напада, животиње имају посебан начин заштите. Ако се на пример тигрови боре међусобно, они не озлеђују један другог већ само прете, показујући ко је јачи, а онај слабији се покорава и одлази. То се дешава свим врстама животиња: нити једна никада не озлеђује другу јер она не прождире сопствену врсту.

Међутим, међу људским бићима постоје ханибали. Животиње то не поседују, оне се никада не хране сопственим месом, већ то чине другачијим путем: оне убијају и једу само извесне врсте животиња и то једино у количини која је нужна да би допунили животну енергију. Ако лав лежи са пуним стомаком, можеш шетати поред њега, он те неће погледати.

Људском бићу никада није доста. Његов егоизам, осим оног животињског типа, такође је људски. А у додатку таквог људског егоизма он је вољан да потчини читав свет.

У прошлости егоизам је био на много једноставнијем нивоу. Затим се кроз миленијуме развијао све више и више у нама, да би касније узлетео експоненцијално. Сада је он присутан свуда око нас, и мења се од индивидуалног до интегралног, глобалног.

 

Са КабТВ-а “Лек будућности ” 07.04. 2013<

Моћ мисли – The Power Of Thought

Са блога http://www.laitman.com/
The Power Of Thought
Моћ мисли
Објављено, 06. марта 2013

Питање: Ако замислимо слику светле будућности чини се да ћемо је остварити, зар не? Као што се каже, “Ако желиш да будеш срећан, бићеш срећан.’’

Одговор: У већини случајева то је тачно због рада мисли. Ако култивишемо позитивне мисли, онда ћемо природно створити позитивно поље у интегралним круговима и свуда, што ће изазвати позитивне силе природе.

С друге стране, поље ће нас такође едуковати. Зато је пожељно бити у добром расположењу све време са добром подршком, и тада је релативно пријатан живот загарантован.

Ми смо у природном савршенству и све врсте података теку у нама, што доживљавамо као животни ток. Из тог разлога ако исте податке који у овом моменту теку кроз нас опажамо на други начин, живот ће нам изгледати сасвим другачије. Испоставља се да ми сами регулишемо квалитет нашег живота: шта је то, добро или лоше, сврсисходно или бесмислено.

Не можете да замислите колико утичемо једни на друге! Чак иако особа не излази никуда, она и поред тога утиче на друге! То је исто обједињено поље!

Са КабТВ-а _ “Професионалне тајне’’ 10.02.2013

Разумевање природних закона

Са блога http://www.laitman.com/

Understanding The Laws Of Nature

03.02.2013

Подучавајући појединца природним законима морамо га окренути у малог научника. Он мора да схвати где је, шта заправо чини промене у свету, и како природа све испуњава. Природа доминира над нама; ми нисмо изнад и не изван ње. Одакле смо дошли ако нисмо резултат њеног плана и програма? Увиђамо да овај план и програм заиста постоје.

Некада су људи мислили да се све дешава случајно или све приписују Створитељу или неком другом фактору. Постоји ли случајност у природи? Све је предодређено. Овде нема случајности! Мислимо да случајност постоји јер видимо само половину феномена а не видимо ону другу половину.

У природи постоје везе, озбиљни и строги закони. Постојимо у њима и захваљујући њима. Појединац који живи у овим законима који га одржавају изненада каже: “они не постоје.” Он чак и не схвата колико je дубоко уроњен у такву бесмислицу мислећи истовремено да је паметан.

Како можеш бити изнад природе? Ко си ти?- нека танана особа на рубу танане галаксије? Разумем да дете верује да је велико, али ако погледамо на себе са стране, онда ко смо ми? Шта смо ми? Видимо шта непогода и зунами чини свакоме!

Велики смо једино у једној ствари, у припремању оружја против нас самих, и ништа више од тога. Чиме да се поносимо?! Шта стварамо? Ништа добро. Све је једино да уништи наше окружење и нас саме.

Где можемо да видимо такву склоност, такав покрет, у природи?! Какву врсту разлога има особа која ради против властите егзистенције?! Гори смо од животиња.

Животиње оптимално брину о себи; оне егзистирају инстинктивно на начин закона природе. Међутим, ми којима су нам од природе дати већи мозгови, додатне жеље, ми их користимо за само-уништење. Какву врсту мозгова имамо? Они су опречни! Наш егоизам нас убија.

Разумно је објективно размишљати о свету који нас окружује и унапређивати себе усклађивањем са овим светом до његовог оптималног стања.

Са Каб ТВ-а _ “Интегрални свет”